Sanja Dejanović

Sedela sam u dvorištu. Prišla je, popela se na obližnji panj i mnjaukala je gledajući u mene, kao da je tražila dozvolu. Misleno joj rekoh: ako želiš da se maziš, da mi se popneš u krilo, dobrodošla si da to učiniš. Par sekudni kasnije obrela se u istom. Grejala je moje krilo, šapicama je mesila od dragosti zarivajući svoje male kandžice u moju butinu. Uzela sam ih u jedan dlan, dok sam drugi pustila da klizi niz njeno belo krzno. Toplota njenog tela se osećala pod dlanom, otkucaji srca, disanje. Život u malom. Mirno sedeći, mazeći nju naišla je po ko zna koji put misao o tome da kad dajemo s ljubavlju drugom biću mi se ne praznimo, samo se dopunjujemo i uvek iznova imamo za davanje. To važi i za ljude. A onda je u jednom trenutku, kao da je znala da moram poći da radim, odšetala sa mog krila, udobno se smestiviši na drugom mestu u dvorištu. I tako se odvija komunikacija na energetskom nivou.

S ljubavlju,
Sanja.